Ne navikavajte decu na ruke
– teorija afektivnog vezivanja, Džon Bolbi (John Bowlby) i Meri Ejnsvort (Mary Ainsworth)

Bolbi i Ejnsvortova su gradili teoriju afektivnog vezivanja na osnovu posmatranja velikog broja dece koja su rasla u različitim uslovima. Osnovni zaključak do koga su došli jeste da se beba rađa sa potrebom za afektivnim vezivanjem – za uspostavljanjem bliskog emotivnog odnosa. Ova potreba je isto toliko osnovna koliko i potreba za hranom. Njeno zadovoljenje i stvaranje bliskog odnosa sa glavnom negujućom osobom, najčešće majkom, je nužan uslov za zdrav razvoj. Blizak odnos podrazumeva fizički kontakt i psihološku dostupnost (sposobnost da se osete potrebe bebe i na njih odgovori). Učinak tog prvog odnosa vrlo je važan za razvoj svih ostalih bliskih odnosa u životu (roditelj – dete, partneri, prijatelji...).

Postoje 4 obrasca afektivnog vezivanja koji se određuju na osnovu dva činioca: slike o sebi i slike o drugome. I jedna i druga slika može biti pozitivna ili negativna, tako dobijamo 4 obrasca – sigurni, odbacujući (izbegavajući), preokupirani i dezorganizovani (bojažljivi).

Prirodu svakog od obrazaca najbolje odslikava priča o njegovom nastanku. Oni počinju da se razvijaju odmah po rođenju i iz odnosa sa negujućom osobom. Pokazalo se da su dve osobine negujuće osobe ključne – doslednost i responzivnost (sposobnost da prikladno odgovori).

1. Kada mama reaguje dosledno i prikladno razvija se sigurni obrazac afektivne vezanosti. Beba prima poruke da je sve u redu i sa njom i sa mamom (a posredno i svim ostalim ljudima). Stvara se doživljaj sigurne baze koji je od ogromnog značaja za dalji razvoj. Četiri odlike sigurno vezane dece su potreba da se bude u blizini osobe za koju su vezana; doživljaj postojanja baze sigurnosti (što ih ohrabruje da iskorače u svet i istražuju); potreba da se vrate figuri afektivne vezanosti onda kada im je potrebna pomoć, uteha, podrška ili nega; i separacioni protest – stanje anksioznosti koje dete oseća kada je figura odsutna. Dakle, dete (beba) stiče i kapacitet za bliskost i kapacitet za podnošenje odvojenosti.

2. Izbegavajući obrazac se stvara kada mama dosledno ne odgovara na potrebe bebe. Na primer, neki autoritet majci kaže "hranite bebu na svaka 3 sata". Ali beba nije mašina, i nema ugrađen mehanizam koji joj signalizira glad na svaka tri sata. Dešava se da beba oseti glad pre isteka trećeg sata. Kada mama na to ne reaguje i ako se to ponovi dovoljan broj puta, beba će situaciju morati sebi nekako da objasni. Budući da još nema u potpunosti razvijen pojmovni aparat, svojim skromnim načinom zaključivanja doći će do spoznaje da sa mamom nešto nije u redu. Jer „meni treba, gladan sam, a mama mi ne da“. Tako slika o mami postaje negativna, a slika o sebi pozitivna. Ovakav pogled na svet teži da se prenese na ostale odnose u životu kada beba poraste. Budući da je posledica zaključivanja u preverbalnom dobu, ljudi toga nisu svesni. Ipak, u osnovu svog doživljaja i ponašanja imaju ugrađen stav da jedino na samog sebe mogu da se oslone jer su drugi nesposobni ili nepouzdani, pa čak i opasni i ugrožavajući. Zato im je skroz u redu da u odnosima sa ljudima prave distancu, da budu grubi i neprijateljski, da ih kinje i maltretiraju, i da po svaku cenu prevashodno vode računa o sopstvenim potrebama. Oni su vrlo rano naučili da drugi (tj. mama) nisu dobri.

Toliko je lako doprineti pojavi čitavih generacija ljudi koji nemaju potrebu da brinu o drugima i da ih poštuju. Samo zato što je autoritet rekao da bebu treba hraniti na svaka tri sata, ne navikavati je na ruke ili je pustiti da se plačući uspava.

3. Razvoj situacije u detinjstvu može biti i obrnut. Mama može odgovarati na potrebe bebe ali biti nedosledna u tome. Dakle, ona reaguje u određenim okolnostima, npr. kada dete neće da jede, kada se razboli, kada je nespretno, kada radi nešto što ne treba... Dete (beba) opet, svojim ograničenim načinom zaključivanja, teži da sebi objasni šta se dešava. Ono što vidi je da mama reaguje. Dakle, sa njom je sve u redu. Međutim, nešto ipak nije kako treba jer ne čini to uvek. Na primer, kada nešto dobro uradim ona ne primećuje, ne pohvali me, ali kad uradim nešto loše ili se razbolim, ona onda reaguje. Znači, do mene je, sa mnom nešto nije u redu. I tako se vrlo rano stvori slika o sebi kao neodgovarajućoj osobi i drugima kao ispravnima. Ovakve osobe izrastaju u nesigurne i sa stalnom potrebom da dobiju pažnju i potvrdu drugih. Nisu naučile da same sebi budu garant ispravnosti. Taj nedostatak nastoje da nadomeste stvarajući sa dugima odnose u kojima su od njih zavisni.

4. Najnepovoljniji je scenario kada osoba izgradi negativnu sliku i o sebi i o drugima. To se dešava kada je u porodičnom okruženju prisutno nasilje ili traumatizacija bilo koje vrste. Osoba dolazi do zaključka da je svet nesigurno mesto a ona sama bez snage da se sa tim bori. Zato živi sa doživljajem da ni na koga ne može da se osloni pa čak ni na samu sebe.

Očigledna je uloga i odgovornost majke u stvaranju sigurne baze bebe, budućeg čoveka. I nekada za ženu to može biti veoma teško breme. Ukoliko ona sama pred sobom, bez onoga što društvo nalaže, ne oseća potrebu za fizičkim i uopšte kontaktom sa bebom, postaje nezgodno. Postavlja se pitanje šta je manje zlo, na silu ostvarivati kontakt sa bebom ili ga tek neznatno ostvarivati. Na ovo pitanje ne postoji jednostavan odgovor.

Nekoliko stvari je još važno u vezi sa teorijom afektivnog vezivanja. Pripadnost određenom obrascu je pitanje mere a ne kategorije. Pojedinci mogu ispoljavati ponašanja tipična za različite obrasce ali jedan najčešće preovladava. Takođe, jedan obrazac se može javiti u jednoj vrsti odnosa (npr. partnerski odnosi) a drugi u drugoj (prijateljski).

Najvažnije je da su obrasci afektivne vezanosti promenljivi. Dakle, sva ta dešavanja u detinjstvu, ne ubacuju nas u neki bunar iz koga je kasnije nemoguće izaći. Bunar jeste, nekad dublji a nekad plići, ali izlazak je moguć. Nije lak, zahteva trud i rad, ali je moguć.